Autor: Mi­jat La­ki­će­vić


Ne­sla­ga­nje oko mi­ni­mal­ne vri­jed­no­sti obrt­nog ka­pi­ta­la – da li će ona bi­ti 55 ili 70 mi­li­o­na do­la­ra – mo­že se to za­klju­či­ti i iz iz­la­ga­nja pre­mi­je­ra Vu­či­ća, ni­je glav­ni raz­log što su pre­go­vo­ri sa Esmar­kom pro­pa­li. To je, za­pra­vo, sa­mo kap ko­ja je pre­li­la ča­šu. Pi­ta­nje je da­kle – šta je ča­šu na­pu­ni­lo do vr­ha.
Mo­žda će­mo u na­red­nim da­ni­ma do­bi­ti vi­še in­for­ma­ci­ja, ako ne o de­ta­lji­ma, on­da ma­kar o naj­va­žni­jim ele­men­ti­ma pre­go­vo­ra, spor­nim pi­ta­nji­ma, uslo­vi­ma i jed­ne i dru­ge stra­ne. A na­ro­či­to o na­šim „ cr­ve­nim li­ni­ja­ma”. Ta­da će mo­ći da se do­ne­se ko­li­ko-to­li­ko za­sno­van sud o to­me za­što do do­go­vo­ra ni­je do­šlo. Mo­žda se ne­ko­me či­ni da to sa­da vi­še i ni­je va­žno. I ni­je, na­rav­no, zbog pro­šlo­sti, ali je­ste zbog bu­duć­no­sti, od­no­sno da bi zna­li šta nas če­ka. To jest, šta nam je či­ni­ti, bo­lje re­če­no.
Po ono­me što je do­sad bi­lo po­zna­to jav­no­sti glav­ni uslov Sr­bi­je bio je da u Že­lje­za­ri ne bu­de ot­pu­šta­nja. Mo­že se to za­klju­či­ti i na osno­vu ono­ga što je Vu­čić re­kao na­ja­vlju­ju­ći kon­kurs za no­vi me­nadž­ment Že­lje­za­re. Prak­tič­no je­di­ni naš za­htjev bi­će da no­va upra­va mo­ra da za­dr­ži isti broj za­po­sle­nih. Ne ra­ču­na­ju­ći na­rav­no tzv. pri­rod­ni od­liv, tj. od­la­zak u pen­zi­ju. Ali ra­ču­na­ju­ći, ra­zu­mi­je se, u taj broj za­po­sle­nih i 500 onih ko­ji su rad­no mje­sto u Že­lje­za­ri do­bi­li u po­sled­njih go­di­nu-dvi­je da­na, dok ona prak­tič­no i ni­je ra­di­la. To je za­pra­vo naj­bo­lji po­ka­za­telj od­no­sa dr­ža­ve i ove vla­de – a ni pret­hod­ne ni­je­su bi­le bo­lje – pre­ma „jav­nom sek­to­ru”, tj. dr­žav­nim pred­u­ze­ći­ma i usta­no­va­ma. Le­zi le­bu… itd. Još uvi­jek je to uto­či­šte za par­tij­ske „ka­dro­ve” i „sklo­ni­šte od bu­ke” (B. Đor­đe­vić) kon­ku­ren­ci­je, kom­pe­ti­ci­je i kom­pe­ten­ci­je.
Ko­me tre­ba ta­kvo pred­u­ze­će. Ako je sme­de­rev­ska AŽe­lje­za­ra još uvi­jek pro­fit­na, a ne so­ci­jal­na usta­no­va.
Sve­jed­no, ne­ma sum­nje da će ve­ći­na u Sr­bi­ji, i me­đu gra­đa­ni­ma i me­đu ana­li­ti­ča­ri­ma, po­dr­ža­ti Vu­či­će­vu od­lu­ku. U stva­ri, ni­je baš si­gur­no da to va­ži za one pr­ve. „Or­di­nary pe­o­ple” su ov­dje od­u­vi­jek po­ka­zi­va­li vi­še tre­zve­no­sti i ra­ci­o­nal­no­sti od ra­zno­ra­znih dr­žav­nih du­še­bri­žni­ka i za­štit­ni­ka na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa.
Vri­je­me je da se na­pra­vi ja­sna ra­ču­ni­ca, tj. ako mo­žda već po­sto­ji da se pre­do­či gra­đa­ni­ma – ko­li­ka je ci­je­na „Sme­de­re­va“. Tač­ni­je, ko­li­ko oni mo­ra­ju da iz svog dže­pa pla­te da bi Že­lje­za­ra ra­di­la.
Ne sa­mo ove go­di­ne ne­go i na­red­nih. Tre­ba, da­kle, da se zna (i) ka­kve su per­spek­ti­ve sme­de­rev­ske že­lje­za­re, ko­li­ko će još go­di­na ona ra­di­ti sa gu­bit­kom i ko­li­ko će to, re­ci­mo, bar za na­red­nih pet go­di­na da ko­šta gra­đa­ne i pri­vre­du Sr­bi­je. Ta­ko­đe, tre­ba­lo bi da se zna da li, ko­li­ko i za šta u nju tre­ba in­ve­sti­ra­ti. Sve bi to bi­li tro­ško­vi. S dru­ge stra­ne, tre­ba da se iz­ne­se po­da­tak ko­li­ka je ko­rist od ra­da Že­lje­za­re, ne sa­mo ne­po­sred­na, ne­go i po­sred­na, kroz rad tran­sport­nih pred­u­ze­ća, pre­ra­đi­vač­ke in­du­stri­je itd. Sve se to sta­vi na va­gu, jed­no na je­dan dru­go na dru­gi tas, pa da vi­di­mo šta pre­te­že. U stva­ri zna se šta pre­te­že; ali haj­de da bar zna­mo ko­li­ko. I mo­že li to Sr­bi­ja da iz­dr­ži. I, uop­šte, tre­ba li da iz­dr­ži ili će joj lak­še bi­ti bez tog sa­ma­ra, ako ne baš od­mah, a ono za ne­ku go­di­nu sva­ka­ko.
Pri to­me tre­ba po­če­ti od či­nje­ni­ce da je do kra­ja 2013. go­di­ne Že­lje­za­ra na­pra­vi­la dug od 525 mi­li­o­na eura: 260 mi­li­o­na eura du­go­vi ban­ka­ma, 120 mi­li­o­na pre­ma do­ba­vlja­či­ma i 145 mi­li­o­na eura du­go­vi za pre­u­ze­te si­ro­vi­ne.
Ovaj po­da­tak je ne­ka­ko br­zo „po­vu­čen” iz jav­no­sti, a iz­ba­če­ni su ne­ki dru­gi, ali pr­vi ni­ka­da ni­je de­man­to­van. Ono što je osta­lo iz­van pa­žnje jav­no­sti je­ste pi­ta­nje ot­ku­da to­li­ki dug. Ka­da je, na­i­me, Cvet­ko­vi­će­va Vla­da, pri­je go­to­vo tač­no tri go­di­ne, za je­dan do­lar ku­pi­la Že­lje­za­ru od US Sti­la, do­bi­la je (iako se da­nas mo­gu ču­ti i su­prot­ne in­for­ma­ci­je) pot­pu­no „či­stu” fir­mu, bez di­na­ra du­ga. Čak je, kad se pre­bi­ju oba­ve­ze i po­tra­ži­va­nja, bi­la u plu­su za dva­de­se­tak mi­li­o­na do­la­ra. Ka­ko se za ma­nje od dvi­je go­di­ne na­ka­ri­ka­lo po­la mi­li­jar­de eura du­go­va? Na to pi­ta­nje ni­ko ni­je ni po­ku­šao da od­go­vo­ri. O to­me šta je bi­lo u me­đu­vre­me­nu, tj. od ta­da do da­nas, da i ne go­vo­ri­mo.
A tre­ba ima­ti u vi­du i ovo. Ka­da go­vo­re o (sa­mo)odr­ži­vo­sti in­du­stri­je če­li­ka struč­nja­ci vo­le da ko­ri­ste sle­de­ću ilu­stra­ci­ju: sva­ka že­lje­za­ra, po nji­ma, (tre­ba da) ima dvi­je no­ge. Jed­na je rud­nik gvo­žđa, a dru­ga je rud­nik uglja, tj. pro­iz­vod­nja kok­sa. Sme­de­rev­ska že­lje­za­ra ne­ma u bli­zi­ni ni­jed­no od to dvo­je.
Ako joj se još oko vra­ta sta­vi teg od 5.000 oba­ve­zno za­po­sle­nih, ka­ko ona uop­šte mo­že, ne po­zi­tiv­no da po­slu­je, to je za nju ne­mo­gu­ća mi­si­ja, ne­go da se ne sru­ši kao ku­la od ka­ra­ta.
Zar ni­je on­da jef­ti­ni­je da svi že­lje­zar­ci sje­de kod ku­će i pri­ma­ju pla­tu ne­go da pro­iz­vo­de gu­bit­ke. Ili je naj­bo­lje da im dr­ža­va li­je­po uki­ne pri­vi­le­gi­je, da im po­di­je­li ot­prem­ni­ne, pa ne­ka bu­du u istom neo­bra­nom gro­žđu kao i svi dru­gi gra­đa­ni Sr­bi­je. Ne­ka se ba­ve gro­žđem, kad ni­je­su umje­li gvo­žđem.
Pe­šča­nik.net